Pajkoš-Sabo vetrenjača, na donji pogon – Kiskunfeleđhaza

 

Kiškunfeleđhaza je za vreme turske valadavine bila nenaseljena, napuštena pustara, a ponovo je naseljena 1743. godine. Žitaricu su novonaseljeni stanovnici prvo mleli u suvačama sela, a od 1798. godine pojavile su se i vetrenjače. 1860. godine već je 50-60 vetrenjača okretalo svoje jarbole u Kiškunfeleđhazi, i to je bilo zlatno doba vetrenjača.

Jedina preostala vetrenjača tog doba se trenutno nalazi u dvorištu Kiškun muzeja. Izgradio ga je zemljoposednik Lajoš Čanji sa mlinarom Janošom Fabijanom. Vetrenjača je nekad stajala u ataru grada, na putu za Kišmindsent. Od 1910. godine vlasnik mu je bio Ištvan Pajkoš-Sabo mlinar, koji ga je 1939. godine prodao Mađarskom istorijskom muzeju, i tako je ovaj mlin postao prva spomen-vetrenjača (zaštićeno istorijsko materijalno dobro). 1961. i 1962. godine ovo zaštićeno istorijsko dobro je premešteno u dvorište Kiškun muzeja, i od tada se tu može pogledati ova izuzetna, veoma dobro očuvana materijalna zaostavština.

Cela unutrašnja konstrukcija vetrenjače je opstala i tako pruža relevantnu sliku o  životu mlinara u njihovom procvatu, u XIX. veku. Nameštaj koji je veoma bogato ukrašen,  pokazuje veoma finu upletenost tadašnje narodne umetnosti sa mlinogradnjom u pogledu stila, jedinstvenih rešenja, i ukazuje na posebnost u Karpatskoj niziji.